Гимназија


Приштина

Лапље Село
  • Почетна
  • О школи
  • Фото галерија
  • Вести
  • Професори
  • Ученици
  • Контакт


Дејан Денић

УЧЕЊЕ ИЗ КЊИГА, УЧЕЊЕ ИЗ ЖИВОТА

(Уводна реч садашњег директора Гимназије Приштина)

Одвијање наставе у Гимназији Приштина која је измештена по решењу тадашњег министра просвете Јове Тодоровића из Приштине у Лапље Село септембра 1999. године карактеристично је по много чему. Гимназија у Приштини основана 1913.г указом краља Петра I радила је под различитим именима и у различитим околностима и представљала је стожер образовања на овoм простору.

Бројне генерације ђака су завршиле гимназију у Приштини, а знатан број њих остварио је запажене резултате. Неки од њих постали су виђени људи како на простору Косова и Метохије тако и у Србији, региону, и широм света. Пре НАТО-агресије Гимназија чије је седиште било у Приштини имала је близу две хиљада ученика. Последње звоно у Гимназији одзвонило је 24. марта 1999. године само пар сати пре бомбардовања Србије.

Након бомбардовања 1999. године Гимназија дели судбину својих ученика. Бива протерана из Приштине. Све до пред сам почетак школске 1999/2000. године није се знало да ли ће рад школе бити обновљен, где ће она бити смештена, ко ће руководити и организовати наставу, нити да ли ће у том расулу бити могуће пронаћи наставно особље. Није се знало нити колики број ученика се налазио у том тренутку у окружењу, где се налазе, како их обавестити да ће школа, истина са закашњењем, ипак поново почети са радом. Није се знало да ли ће се неко уписати у Гимназију те несрећне 1999.

Захваљујући доброј вољи појединаца окупљених око Одбора за основно и средње образовање Косовског округа на челу са проф. др Дојчином Петковићем, школским надзорником Војом Рашићем као потпредседником и директорима школа који су остали на Косову и Метохији, захваљујући томе што су имали где да се склоне пред налетом албанских терориста, школе настављају са радом.

Упркос многим тешким околности организује се настава, сада са знатно мање ученика, јер је већина српског становништва напустила Приштину и околна места. У измештеном објекту- згради ОШ Миладин Митић наставу је тада започело свега седамдесет ученика. Настава се одвијала под изузетно тешким условима. Осим што смо били суоечени са недостатком, било је тешко пронаћи стручни кадар, уџбенике, планове и програме....

 

Дакле, недостајало је све осим добре воље појединаца који су знали да ако школа заживи, има наде за опстанак Срба на централном Косову. Да су деца због школовања отишла, ионако лоше последице свих дешавања данас би биле много горе.

Сви ученици и наставници на Косову и Метохији у поратном периоду могу се сматрати херојима и заслужују свако поштовање за одважност и одговорност коју су показали те кобне 1999. Тада није било довољно само спремити ђачку торбу и поћи у школу, већ је било потребно имати храбрости упутити се на пут до школе, боравити у њој јер док је настава трајала судбине многих људи претварале су се у пакао. Пут до школе и назад био је прави подвиг, јер се није знало да ли су ионако лоши локални путеви били минирани, да ли ће их разуздани, још увек до зуба наоружани терористи напасти, киднаповати, побити. Аутобуси су често били каменовани, често су нам упућиване анонимне претње да је школа минирана, због чега је настава прекидана. Морали смо да се бранимо на различите начине, често и организовањем протеста и бојкотима. Учили смо из књига, али и од живота. Страшна је и сама помисао на јесен 1999. Веровали смо да ће свака наредна година бити лакша, али напротив, оне су биле због многих дешавања све теже.

 

После 1999. најтежа година за нас је 2008. јер је тада вишедеценијски сецесионистички покрет добио епилог кроз проглашење Косова независном државом. Знали смо да ће се то одразити на наш ионако тежак положај, и то се последњих месеци и потврђује. Притисци на наш народ не само да се не смањују, већ се повећавају.

Суочавали смо се са различитим видовима притисака како од стране Албанаца, тако и од стране дела међународне заједнице и то по различитим основама. Кроз све што се дешавало са школом пролазили су ученици, њихови родитељи, наставници наше школе.Окупљени око једног циља, очувања својих огњишта и своје земље одолевамо већ 14 година.

 

Данас, после четрнаест година рада у таквим околностима можемо рећи да је Гимназија Приштина достојан наследник оне гимназије која је постојала у Приштини.

Осим херојских заслуга наших ученика који право да кажемо да смо достојни наследници сада стогодишње образовне институције јесу резултати које су постигли ученици наше школе уз велику и несебичну помоћ својих професора. Наши ученици су учествовали на свим такмичењима које је организовало Министарство просвете Републике Србије, често остварујући значајне резултате због чега су били награђивани.

Може се рећи да је данас рад у Гимназији Приштина донекле нормализован. У школи постоје два смера, друштвено-језички и природно-математички. Сваке године уписујемо по једно одељење сваког смера, и број ученика из године у години је већи. Немамо сопствену школску зграду, због чега се настава још увек одвија у згради ОШ Миладин Митић. Управо због недостатка простора ради се по сменама. Настава у Гимназији одвија се само у првој смени, почиње у 6 и 50 и траје до 12 и 10. Под покровитељством Министарства просвете Републике Србије успели смо да доградимо две учионице и тако привремено смањимо проблем недостатка простора. Посебно се можемо похвалити кабинетом информатике и рачунарства који је веома добро опремљен. Једина смо средња школа која има богату библиотеку од књига.

Посебно бих истакао да Гимназију Приштина карактерише изузетно изграђен колективни дух како код професора тако и код ученика. Управо тај позитивни дух и хармонија која у школи влада помаже нам да истрајемо на овом простору који сматрамо колевком српства.

Руководство школе уз помоћ локалне самоуправе и Министарства просвете Републике Србије ради константно на побољшању услова за рад школе. Наш највећи циљ је да омогућимо ученицима да што више и што боље усаврше знање.

Copyright 2013. Privacy Policy | Terms of Use

Design by Website Templates